Ah te stepenice i Avaz Tower Running

U Sarajevu je 28.05.2016. godine po šesti put održana vertikalna trka Avaz Tower Running na kojoj se uz 780 stepenica najviše zgrade na Balkanu  takmičilo 350 trkača i trkačica. I ja među njima!

Kao i mnogo puta do sada, na trku sam se prijavila bez da znam o kakvoj organizaciji se radi, da li se startuje individualno ili je start masovni, koliko je jaka konkurencija koja dolazi! Na Facebooku mi je iskočila informacija o trci, meni je srce zaigralo i to je bilo dovoljno da stisnem dugme “going” a potom se i zvanično prijavim. Od drugih sam čula da se radi o masovnom startu, da se igra prljavo, a od onih koji su učestvovali ranijih godina sam dobila par korisnih savjeta pred sami start trke. Znala sam da moj adut nije start već 20. sprat do kojeg sam procjenila da bih mogla izgraditi dobru poziciju.

 

Nakon zajedničkog starta ispred Avazovog tornja, uslijedilo je utrčavanje u zgradu i trk stepenicama na kojima je trebalo prestizati mlađariju koja je eksplozivno startovala i naprivala gužvu već na samom početku. „Oprostitite“, „izvinite“ ovdje ne pali. Ni napomene i povici da se sklone: „desno, desno, prolaz“. Tu sam izgubila dosta vremena ali kad sam uhvatila ritam, prestigla sam sve što je bilo ispred mene osim prve dvije i  do avazovog vidikovca na 35. spratu stigla treća. Moram reći da su prve dvije dame  profesionalne atletičarke i da je „gospođa zadužena za trčanje“ koja je stigla treća, prezadovoljna ličnim plasmanom.

Po kategorijama, najbolje plasirani učesnici su:

1. Belmin Mrkanović, 4:18
2. Osman Junuzović, 4:19
3. Sanel Đuliman

1. Vladana Gavranović, 5:25
2. Adela Čomor, 5:48
3. Sanja Kavaz, 6:17.

Ovo je trka drugačija od svih na kojima sam bila. Traje svega par minuta i otkida kao da istrčiš cenera van zone komfora. Ja sam na Avazovu vertikalnu trku doslovno skoknula s adidasove promocije na kojoj sam bila gost-promoter uz obrazloženje da moram nešto nabrzinu da obavim i da se brzo vraćam. To je trka na kojoj se ne stigneš oznojiti i koju završiš sve s frizurom na glavi i šminkom na licu. A ako se dobro plasiraš, i sa vrijednim novčanim nagradama u džepu, odnosno na računu Sparkasse banke koja je ove godine bila pokrovitelj i prvoplasirane nagradila s 1000, drugoplasirane s 500 i trećeplasirane s 200 KM! Pohvala organizatoru i topla preporuka da se oprobate na ovoj trci naredne godine ili na sličnim trkama negdje drugo. (foto: Avaz i Almir Sokolović)

Ja i stepenice

Stepenice obožavam! Pred svoju prvu stomiljericu sam ih na cestovnim treninzima redovno ubacivala, nekada i po 1000 komada tokom treninga od 20, 30 ili 50 km. Umjesto teretane i vježbi snage, radije sam birala stepenice u parku i tokom hladnih zimskih večeri vrtila krugove uz strme skaline na kojima se puls zakucava u crveno i koje su me fantastično spremile za dobre plasmane na vertikalnim trkama u Kotoru i Trebinju!  

 

Radim u zgradi koja ima četiri sprata. Ulaz je faktički na prvom spratu odakle iz hola široke stepenice i dva lifta vode dva sprata u visinu. Ja sam na drugom i ne moram napominjati da nikad ne idem liftom. Jako su mi čudne kolege i koleginice koji lift čekaju čak i za jedan sprat, nebitno da li idu gore ili dolje. Na stepenice sam se navikla još dok sam prije par godina radila u zgradi sa 6 spratova i uskim liftom u kojem se nisam htjela gurati pa sam radije išla stepeništem. Nije bilo baš lako u početku, ali sam vrlo brzo primjetila da se do kancelarije koja je bila na petom spratu sve lakše penjem. Dolazak na posao i povratak s pauze su bile minimalno dva kompleta koja su postali rutina i jedna od aktivnosti kojima sam pokušavala kompenzovati vrijeme provedeno u sjedenju.

Meni najdrža lokacija (foto ispod) na kojoj sam trenirala na stepenicama nalazi se u jednom nacionalnom parku u BiH. Znate li gdje?

   

© Trčim jer štrčim. Sva prava zadržana.